Становништво
Град Добој, према попису становништва у Босни и Херцеговини из 2013. године, има 68.514 становника, док се у процјени Републичког завода за статистику Републике Српске наводи да Добој има 60.514 становника.
Први модерни попис
По уласку у Босну и Херцеговину Аустроугарска почиње са модерним и савременим пописима становништва. У домове наших прадједова, дједова и очева пописивачи су улазили 1879, 1885, 1895. и 1910. године. Из разних публикација, посебно „Босанског гласника“, који је по правилу садржавао обиље информација, видљиво је да је Добој, 1879. године, имао 303 куће и 1.351 становника, да би шеснаест година касније било 464 куће и 2.864 становника.
Као испостава тешањског котара, Добој је, 1885. године, имао 3.745 становника, од чега 1.694 муслимана, 1.299 православних, 739 католика и 13 јевреја да би, 1910. године, број кућа износио 669 са 3.490 становника. Од 1879. до 1910. године, број становника се утростручио.
Резултати пописа житељства у Босни и Херцеговини од 22. априла 1895. године, са подацима о територијалном раздјељењу, јавним заводима и рудним врелима, показују да је Добој имао 525 кућа, од тога 463 настањених и 62 ненастањене. Станара је било 611, а укупан број присутног житељства је 2.768, од чега је било 1.499 мушких, 1.269 женских становника.
Према попису од 10. октобра 1910. године, Добој је имао 3.490 становника који су становали у 669 кућа, од тога настањених 599 односно ненастањених 70 кућа. Од укупног броја присутног житељства 1.789 је било мушког, а 1.701 женског становништва.
U 16 насеља Kотарске испоставе Добој, 1921. године, пописано је 8.698 становника, од чега 2.524 или 29% је било православне вјере, 2.731 или 31,3% католичке, 3.188 или 36,6% муслиманске, 144 евангелиста, и 110 јевреја.
Период Краљевине Југославије
Према попису становништва у Краљевини Југославији, од 31. јануара 1921. године, у ужем градском подручју Добоја је живјело 3.846 становника. Док су у градским и приградским насељима Добоја већину чинили муслимани, на сеоском подручју у цјелини гледано, најбројније је било православно становништво. То ће се касније одразити на страначко – политичко организовање у овом крају, као и на административне промјене до којих ће доћи послије укидања Устава и проглашења „Шестојануарске диктатуре“, 6.1.1929. године. Те промјене извршене су по Закону о називу и подјели Краљевине на управна подручја који је донесен 3.10.1929. године. Држава је, умјесто Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, добила назив Краљевина Југославије, а државна територија подијељена на 10 већих административно–територијалних јединица, односно, бановина.
По попису од 31. марта 1931. године, градско подручје Добоја бројало је 4.881 становника (764 православне, 1.429 римокатоличке, 2.577 муслиманске вјероисповјести и 111 осталих). Из наведених података се види да је у котарској испостави, односно срезу, у Добоју и његовој околини доминирало становништво трију вјероисповјести – муслиманске, римокатоличке и православне. Овакав конфесионални састав становништва, који се у то вријеме поистовјећивао с националним опредјељењем, пресудно је утицао и на његову политичку усмјереност јер је национални и конфесионални састав становништва био основ на којем су се организовале неке од најјачих грађанских политичких странака.
Срез у Добоју успостављен је почетком 1933. године, а то се може закључити на основу телеграма банског вијећника Стјепана Вукојевића бану Врбаске бановине, од фебруара 1933. године, у којем се изражава захвалност бану Милосављевићу због његових заслуга на успостави среза.
Када је у питању просторни размјештај становништва Добоја и околине, а који је условљен низом природно-географских и друштвено-географских фактора, Ђорђе Паунковић истражујући долину Спрече у првој половини 20. вијека (1934. и 1941. године), истиче да је највећи број, тада новонасталих насеља, био везан за саобраћајнице које су прошле дуж граница алувијалних равни и побрђа. Овај аутор издваја и другу групу насеља смјештених на терасама и странама ријечних долина, а говори и о веома малим насељима, са по неколико кућа, смјештеним на вишим теренима.
Социјалистичка Југославија
Након Другог свјетског рата, нарочито током седамдесетих година, почиње још јача концентрација становништва око сабраћајница и тај тренд је и данас јако изражен. Тако су настала бројна насеља тзв. мјешовитог типа карактеристична и у социјалистичком периоду, а ријеч је о урбанизацији села, било да се дио радно способног становништва запошљава у граду или у село, продиру непољопривредне дјелатности (процес је израженији у насељима око градова или уз саобраћајнице). Размјештај становништва и густоћа насељености на овим просторима указује на снажну повезаност са природном основом, првенствено рељефом.
Подаци о кретању броја становника општине Добој показују да ниже нивое надморске висине карактерише пораст броја становништва. Највећи пораст броја становника забиљежен је у надморском нивоу 141-160 метара, у којем је смјештен град Добој. За подручје Добоја и околине карактеристично је да становништво напушта сеоска насеља смјештена на побрђу и планинским просторима и настањује се у насељима насталим најчешће уз саобраћајнице, по дну ријечних долина. Такође, становништво напушта дијелове насеља на вишим надморским нивоима и гради куће у нижим заравњеним просторима.
У периоду од 1948. до 1991. године, дошло је до интензивног раста укупног броја становништва на подручју општине Добој. Број становника, 1991. године, повећао се за 41.270 или 67% у односу на 1948. годину, што се може сматрати веома брзим растом у временском интервалу од 43 године. Попис становништва од 31. марта 1991. године дванаести је попис становништва Босне и Херцеговине проведен по начелима модерне статистике.
Ако се посматра рурално становништво, 1948. године, оно је чинило 89% од укупног становништва, да би 1991. године, дошло до смањења броја руралног становништва на 73%, а повећања урбаног становништва, са 11% на 27%.
Подаци из године у годину показују пад броја рођених који је, 2014. године, мањи за 6 процената од броја рођених 2005. године. Не постоје озбиљне анализе узрока овог проблема.
Резултати пописа, 2013. године
У периоду од посљедњег званичног пописа становништва 1991. године, па све до 2013. године, када је извршен попис становништва, општина Добој није располагала са егзактним показатељима о укупном броју становника на свом подручју, као у осталом и цјелокупно подручје БиХ. Оперативни подаци који су се користили, била је процјена Републичког завода за статистику.
Територија општине Добој је, након потписивања “Дејтонског мировног споразума“, 1995. године, добила нову физиономију и површину. Један дио пријератне територије општине Добој остао је на подручју Федерације БиХ, док су поједини дијелови других пријератних општина припојени општини Добој. Овим промјенама површина општине Добој се повећала на 814 km² у односу на површину из 1991. године, када је износила 684 km², што се у великој мјери одразило и на демографска кретања становништва.
Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Срској и Федерацији БиХ, спроведен је од 1. до 15. октобра 2013. године. Према админостративно територијалној организацији, на територији Републике Српске попис је обављен у 6 градова, 57 општина и 2.756 насељених мјеста.
Према резултатима пописа, на подручју општине Добој, 2013. године, живјело је 68.514 становника, што чини 5,16% од укупног броја становника Републике Српске. Од тога 50.236 становника, или 65%, живи у руралном, а 26.987 становника, или 35%, у урбаном подручју.