Кроз историју
Прво помињање Добоја
16. јуна 1415. године „…in Uxora subtus castrum Dobuy…“ (…У Усори под утврдом Добој…) логорује мађарска војска. Овако су писали дубровачки трговци мађарском краљу Сигмунду о напредовању кроз Босну. Ово је уједно и најстарији запис имена Добој у познатим историјским документима. Овдје је потребно нагласити да је тврђава Добој много старија од првог писаног записа о Добоју.
Изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. У средњем вијеку се говорило за тврђаву град, а за варош подграђе, чиме је наглашавана животна везаност двије појаве. Увијек треба имати на уму, тврђава је грађена у сврху контроле важног друма и његовог раскршча у овом дијелу долине Босне. Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за насеље вриједност трга у средњевијековној вароши.
Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњевијековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице. Само још треба додати цркву варошку, саграђену уз јужну страну трга, наспрам улаза у тврђаву, јер нема вароши у хришћанској земљи средњег вијека, без цркве. И коначно, око цркве је прво гробље житеља Добоја. Тиме је слика једног мањег подграђа средњег вијека, потпуна.
На гравири из много каснијег времена, око 1785. године, из пера вјероватно капетана Божића, вјештог аустријског уходе и доброг топографа, изузетно успјешно је приказана урбана ситуација вароши Добоја. У њој све стоји како је саграђено у 13. вијеку. Само је мали додатак из 16. вијека, кратка уличица од трга до гробља које Турци заснивају, јер хришћани средњег вијека друго гробље, осим оног око цркве, изгледа нису имали. Гравира врло убедљиво показује пуну зависност урбане цјелине вароши, њеног просторног размјештаја до топографије локације. Додатно још стоји и чињеница да је траса друма нужно морала ићи из долине на превоју/седлу, па је онда јасно, како је при заснивању вароши урбанистичко рјешење уствари изнуђено облицима тла, а не избором првог градитеља.
То је био почетак настанка вароши по имену Добој, са три улице и тргом, али на важном раскршћу. Из даљине виђена, прибијена уз тврђаву, изгледала је са својим дрвеним кућицама, као јато птића уз некакву огромну камену птицу. Данас може изгледати чудно, али је истина како је правило средњег вијека, да око тврђава куће морају бити грађене само од дрвета. То је зато што је камен из зидова кућа, нападач могао вишеструко користити при опсади тврђава.
Могуће је постављати бројна питања око најстарије вароши Добоја, али је мало одговора могуће пружити. Писаних извора једноставно нема, а материјални археолошки налази су скромни. Број кућа, сасвим уопштено и приближно даје се извести из величине тврђаве, која у мирним временима захтијева посаду 30 – 50 стражара. То онда значи исти број кућа у вароши. Познато је да у варошима које су заштићене тврђавама, а имају тргове, више него радо бораве трговци и занатлије, а дјелатност неких заната је и директно везана за потребе тврђава. Коначно треба видјети у добојској вароши и куће неких мањих бољара, чија су имања у околини. Зато би бројеви, стражари око 50, трговци и занатлије 10 – 15 и око 10 локалних бољара давало неку сасвим приближну бројку од око 70 кућа.
Доба отоманске владавине
Турско освајање, затим доградње на добојској трђави имале су за њењу варош битне последице и промјене. Дотадашња хришћанска посада није уживала повјерење Турака па је тврђаву напустила, а нормално и варош, јер су на њихово мјесто доведени турски стражари. За старо хришћанско становништво одређена је сусједна локација, која ће по друштвеном статусу што им је у новој држави припадао (раја) добити име Рајчиновац. Они ће потом засновати и своје ново гробље на благој узвишици при крају данашње Видовданске улице. То гробље ће бити разорено у нашим данима, после 2. свјетског рата. У старој добојској вароши у вријеме 1512 – 1520. године, за султана Селима I, биће срушена хришћанска црква из 13. вијека, па на њеном мјесту саграђена џамија. То је прва исламска богомоља у добојској вароши.
Неопходно је посебно скренути пажњу, како од 13. вијека када је утемељен, па до последњих деценија 19. вијека, варош добојска стоји као окамењена, баш као тврђава. Број кућа пред крај турске владавине, једва да је удвостручен. Томе има више узрока, а најважнији су свакако што је ово гранично област већ од краја 17. вијека и свијест да освајања на Балкану за Турке не могу вјечно трајати.
Аустро-угарска окупација
За добојску варош велике промјене долазе при крају 19. вијека. На просторном плану, промјене не иду у прекрајању старог, из средње вијека наслијеђеног језгра, већ се крећу у територијалном ширењу насеља. Дошла су сасвим нова времена. Заосталу турску царевину са њеном источњачком идеологијом замјењују Аустро – Угарска, европски окупатор са концептима модерног привређивања. Градњом уске жељезничке пруге Панонија – Приморје, долина Босне улази у мрежу европских комуникација. Раскрсница код Добоја (Усором према Теслићу и Спречом према Тузли), постаје најважнији и најпроточнији саобраћајни пункт у БиХ. Врло брзо су саграђени по истим путним правцима и друмови покривени туцаним каменом. За Добој су последице биле изузетно значајне и далекосежне. Вијековима одржавана љуштура старе вароши је напрсла и насеље је потекло, кренуло у долину.
Прво је на сјевероисточној страни преко подручја Поповог Брда кућама испуњен простор до новосаграђене Српске православне цркве. Затим је градња кућа настављена до жељезничке пруге гдје је саграђена станица Добој. На овој новој раскрсници је остављен празан простор. То је други трг Добоја. Од њега је нова улица пробијена до жељезничке станице гдје, је опет остављен празан простор, трг испред жељезничке станице, -то је трећи трг Добоја. Иза тога је пробијена и улица која је ишла према новосаграђеном мосту на ријеци Босни, гдје су биле и коњичке касарне аустроугарског окупатора.
Други правац ширења текао је у југоисточном правцу према тада новосаграђеној жељезничкој станици Усора. Овде су саграђене радионице преко потребне за жељезничку раскрсницу, а како није било домаћих стручних радника, досељени су странци. За њих је саграђена стамбена „колонија“ са преко 30 кућа и та насеобина названа је Усора. Овдје су никле и друге радионице, углавном оних заната којих раније у нашим крајевима уопште није било. Коначно је 1892. године на овом подручју подигнута и омања фабрика шећера. Како је вријеме текло, тако су у усорским радионицама и фабрици шећера ангажовани и домаћи људи, који су на посао долазили из околних сеоских насеља, али и из старе добојске вароши. За ове последње је „пробијена“, прво као пјешачка стаза, а касније проширена и засута туцаником, попречна комуникација, стара добојска варош – Усора. Названа је Радничка улица, (данас Улица Војводе Синђелића), што најбоље показује и њено поријекло и намјену. Убрзо је ограђена и кућама чиме је иако непотпуно, спојено ново насеље са Добојем.
Добој након свјетских ратова
До трећег просторног захвата, ширења, стигло се такође по диктату потреба. Још у давном 18. вијеку, повлачењем тока ријеке Босне у данашње корито, ослобођен је простор на потезу контакта прве висије и долине, па је преко њега био и локални пут. Послије I свјетског рата почели су радови и убрзо завршени на засипању старог корита ријеке Босне, које је толико повишено да је претворено у нову улицу. Тако је настала улица Краља Александра, послије чије је посјете Добоју 1924. године и добила име. Њен продужетак је покривао нову потребу, а то је нова касарна, заснована после II свјетског рата.
Овакав је Добој дочекао крај II свјетског рата. Изградњом пруге нормалног колосијека Шамац – Сарајево, добојска жељезничка станица постаје прворазредан жељезнички чвор. Неминовност је била изградња моста преко Босне. Изнуђено рјешење је била улица постављена под правим углом на нови мост и жељезничку станицу, али она није избијала у стари дио вароши и центар око старе жељезничке станице уског колосијека, него знатно западније, па је на том потезу дошло до потребе стварања новог центра Добоја. Од воље или можда је боље рећи визионарске обдарености тадашњег урбанисте, зависио је и изглед овог четвртог центра или трга Добоја. Владајуће концепције половине 20. вијека су претезале на рјешење са већом површином зеленог парка. И соцреалистичке потребе су надвладале, па је створен велики простор за митинге, а онда је зелени дио проглашен за Парк хероја.
Тиме смо стигли до некаквог краја, иако вароши као Добој и немају краја.